Caffe Lucky Strike

Ni ja sam neću znati naziv ove priče, ovog svega što podijelim ovdje. No ipak, kao pisac mogu da uništim ovaj “svijet” i kreiram novi, kad god hoću. Ali neću da ga uništavam, već želim da se “kiselim” baš u ovom sad. Otići ću nekada kasnije, kad bude vrijeme za to…

Zamislite sada jednu raskrsnicu nekog grada. Oblačno je naravno i kiša pada. Ah, evo i mene, idem sa svojim kišobranom. Obučen u crni kaput, bukvalno skriven u njemu polahko se borim sa ovim nevremenom. Gledam narod i ljude oko sebe. Svi negdje žure, svi psuju proklinju ovo nevrijeme, a ono nikome nije krivo. Izgleda da je nestalo struje u saobraćajnoj stanici, semafori ili ne rade ili trepere onom žutom (narandžastom, da vam udovoljim) bojom. Ja tačno znam gdje ću. Petak je navečer i samo polahko nekada provirim ispod kišobrana, čisto da bih mogao da primijetim zeleno-plavi neonski znak mog omiljenog kafića – “Lucky Strike”.

Uđem i polahko sklopim kišobran, okačim ga da se okapa. Stresem onaj svoj kaput i okačim i njega, a onda razgledam. U pozadini trenutno “svirao” Branimir Johnny Štulić – Balkan. Vesela neka atmosfera, izgleda da je nekome bio rođendan. Konobar me primijetio, i shvatio je po mom izrazu lica, da mi treba sto u ćošku. Dok sam išao do stola, razvučem jedan lažni osmijeh, šta ću. Ionako me niko ne poznaje toliko… osim, naravno, konobara. Sjednem za sto i izvadim kutiju crvenog „Chesterfielda“. Zapalim jednu…

Nisam ja svoje emocije davio u alkoholu, kako su to mnogi radili. Zašto? To nisam bio ja. Meni je draže bilo sjesti ovako, izvući koju cigaretu, popiti kahvu i jedan Schweppes, i utonuti u razmišljanja. Stiže moja uobičajena “tura” za sto. Konobar mi kaže da su večeras svima pića na račun slavljenice. Znači, bio sam u pravu. Ona brineta je slavila rođendan. Posmatrao sam ih, jer nisam ponio nikakve knjižice da čitam. Gledam tu slavljenicu, njene prijatelje i izvučem notes (makar sam njega ponio) pa zapišem onako koju misao usput.

Ona je bila prirodna, u nekom svom elementu, no par njenih prijatelja mi je izgledalo izvještačeno, kao da osjećaju da ne pripadaju tu. Ne krivim ih, garant nisu navikli na ovakvu atmosferu. Ogradila se sa svoje dvije frendice, vjerovatno želi da je “čuvaju” jer je pokušala gadan prekid nedavno. Zapravo i ne znam je li, samo nagađam onako bezveze. Onaj dečko preko puta nje, garant mu se ona sviđa, zato je i došao. Nastoji da ostvari neki kontakt, i pokušava da ukrade dodire. Dobri su mu pokušaji, moram da priznam…

Jedna od najgorih mogućih stvari koje se mogu desiti na ovakvim rođendanskim zabavama je da uleti bivši, polupijan ili pijan, i da počne bacati neke mutne filozofije. To se, evo, upravo ovdje dešava. Htio sam da ustanem da urazumim dečka, ali mi je konobar dao znak rukom da ne činim ništa. Dečko preko puta nje je ustao, želi da bude princ na bijelom konju, priča, razgovara, maše rukama. Koja energija izbija iz njega samo da bi impresionirao tu djevojku. Ona se njemu ne sviđa. On nju voli – već duže vrijeme. I eto sredili su taj konflikt nekako. Ovaj pijani odlazi, bijesan. Ja se samo smješkam i pratim “scene”. Kao da je film, stvarno. Nekako mi se nerealno čini sve ovo večeras. Čekam da odnekle iskoči kakav režiser kaže REZ! i da uleti nekih trideset ljudi u kafić da se sredi sve i ponovno snima scena. Jer ovdje slabo ko navrati. Znam to, jer zadnje 3 godine ovdje provodim svoj petak navečer.

I eto, shvatim da sam usavršio svoje neke talente što se tiče psihologije. Mada ih nikad nisam toliko koristio. Imam mnogo stvari, ali žao mi je što nemam s kim da ih podijelim. Šta ja radim? Ja pišem, i živim od toga. Izdao sam dvije-tri knjige, ali pod pseudonimom i drago mi je kad sretnem ljude koji čitaju moju knjigu. Pitam ih za mišljenje, da čujem da li oni imaju neka nagađanja i viđenja djela, i da li očekuju nastavke. Pomoću njihovih mišljenja i nagađanja ja zapravo i kreiram nove stvari. Poezija je stvar koja mi lahko ide od ruke, ali za prozu… za nju sam morao da se čeličim, da čitam – kako ljubavne romane tako i one sa psihotičnom i mračnom pozadinom. Gledao sam i filmove. Uspio sam da nagovorim sam sebe da gledam “The Fault in Our Stars” ili “TFIOS” – kako to današnja mladež govori. Moram da priznam, nije loše. Nije loše nikako. I dugo vremena sam tragao za tom knjigom. Dobiću je uskoro.

Toliko lutam u mislima da, iako imam ovako malo godina, osjećam se staro. Smiješno je to – svima onima koji posmatraju sa strane. I gledam ko će da vidi onu prazninu u meni. Doimam se dosta prijateljski raspoložen. Jesam to, ali više sijem haos nego što propagiram mir. Iako bih želio da bude obrnuto. Valjda nisam rođen pod tim “sretnim zvijezdama”. Uvijek mi je nešto bilo nadohvat ruke, ja pokušam da to uzmem i ono se odmakne opet nadohvat ruke. Kao u kakvom snu. I nema mi ničeg goreg. Brutalna su moja razmišljanja… čak nekad ni samog sebe ne razumijem.

Otišao sam predaleko i sad pokušavam da se vratim nazad u dati momenat. Kahva se ohladila, rođendanci se razišli, ali onaj “princ na bijelom konju” je ostao. Zovnem ga da sjedne sa mnom. Ustao je i krenuo. Izgleda da je izbezumljen, jer se desilo nešto na što ja nisam obraćao pažnju. Ja mu s osmijehom na licu ponudim stolicu da sjedne. I tišina. Vidim da sam ja morao da iniciram razgovor…

-Ona se tebi ne sviđa.

-Šta?

Zastanem kratko.

-Ti nju voliš, jel’ tako?

Počeo je da “igra” nogama, kolutao je očima i šutio. Znao sam u datom momentu da sam bio u pravu. Gledao je u moju kutiju cigareta.

-Koliko ima kako si prestao da pušiš, dečko?

-Tri sedmice, ali kako…

-Posluži se.

Ponudim mu kutiju, polahko izvadim iz džepa upaljač. Delikatne su ove situacije, mogu da izvučem dobru priču, a i njega da olakšam za jedan mali teret u prsima. Mislim da mu nijedna cigareta nije sjela kao ta koju je ispušio u “Lucky Strikeu” taj petak navečer sa mnom.

-Nervoza te odaje. Drmaš nogama kao da si na folkloru, bukvalno jedeš kutiju očima. Uživaj. Znam i ja sam da je otrov, ali ne možeš ih se tako lahko okaniti. Potrebni su čelični živci. Pričaj sa mnom. Pričaj mi o toj djevojci, a ja ću pažljivo da te slušam.

-Ali ti si običan stranac…

-Naravno, stranac sam. Ali trenutno ti je lakše strancu, koji će nestati daleko u ovu odvratnu noć, povjeriti svoje emocije i priču, nego da zoveš kojeg prijatelja. A i drastično ti je jeftinije.

Mada nisam bio vidno raspoložen, jer sam i ja imao svojih emocija i priču koju sam htio da utopim u toj kahvi, odlučio sam da ovu večer pomognem tom dečku. Pogledam ga. Bitka se u njemu odvija, trenutno je sav u ovom momentu. Odlučuje se da li da ide nazad u svoj stan, koji je ionako prazan kao i moj, ili da ostane, da razlije gorke suze i kaže sve što ima. I odjednom, katanac sa njegovog jezika je spao, i on je počeo da priča…

-Neću ti reći kako se zovem. Ni ja, a ni ona. Ali znam da te to ne zanima. Svejedno ti je za imena, jer želiš da čuješ priču.

Zastao je kratko, povukao dim, a ja sam bio vidno iznenađen kako me momak “pročitao”.

-Ona i ja smo prijatelji iz djetinjstva, i živjeli smo odmah jedno do drugog. Komšije. Ja sam stariji od nje nepune tri godine, i uvijek sam je pazio kao sestru. Igrali bi se skupa, pričali, zezali se… sve dok ja nisam krenuo na fakultet, a ona ostala u srednjoj. Tada smo se pomalo razišli i ja nisam dugo vremena zbog svih ispita i svega svraćao nazad kući. Moja majka me nazvala i rekla mi, ne, zamolila da se vratim pa makar i po cijenu toga da ne položim jedan ispit. Pristao sam. Sve je bilo divno, porodična atmosfera, svi su bili raspoloženi, ja izađem onako vani da vidim sve te promjene u mom mjestu. I onda ugledam nju. Promjenila se, ali totalno. Izrasla je u djevojku, divna kovrdžava kosa, oči boje kestena… i čim me ugledala, nije hodala, već mi je potrčala u susret. Skočila mi je u zagrljaj. Tad sam se izgubio.

-Nisi se izgubio, tad si se zaljubio.

Nasmijao se.

-U pravu si. Tad sam se zaljubio. Ali, ona je tada imala tog dečka kojeg sam ja znao kao pijanicu, ali nisam htio ništa da joj kvarim, jer je imala tu neku idilu sa njim.

-A kako si ti dobar. Vjeruj mi podsjećaš me pomalo na mene.

-I nedavno ga je ulovila sa nekom njenom, nazovimo je, prijateljicom. Nije više htjela da ga vidi. On je počeo da pravi gluposti kao i ovu danas, dolazio bi joj pod prozor, galamio, vikao, čak se htio potući sa njenim ocem… i onda je došla meni. Sjedili smo, satima pričali o svemu. Ona je plakala, a ja sam samo šutio i slušao, i naposlijetku joj rekao (ovo sam zapamtio i zapisao poslije u notes):

“Nisam čarobnjak da mogu da mahnem čarobnim štapićem i da ti sve nevolje odu. Ne mogu ni da ti zacijelim tvoje slomljeno srce. Ali mogu da slušam, mogu da ti ponudim zagrljaj. Mogu da ti dam svoj telefon da pustiš koju god ti želiš pjesmu i da samo šutimo. Mogu da sjedim ovdje kraj tebe, a mogu i da sjednem na drugi kraj sobe, da budem tu. I da znaš biću tu, da se središ i da skupa izađemo nazad u stvarni svijet”.

Bio sam vidno zapanjen koliko ovaj momak “gori” za tom djevojkom, zato sam šutio i slušao ga dalje.

-Ona me pogledala u oči i samo se još više skupila uz mene. Tako smo i zaspali. Ta noć mi je bila nešto najljepše što mi se desilo u životu. Sada, meni još godina fali da sredim fakultet, ona – tek ga upisala. I pozvala me na svoj rođendan… koji je naravno prekinuo onaj idiot.

-Čekaj, jesi ti njoj ikako rekao da je voliš?

-Ne. Smatram da nije još vrijeme za to.

I onda sam ja njemu “prodao” malo svoje mudrosti.

“Slušaj, lave. Ako budeš čekao pravo vrijeme, znaj da ga nikad nećeš uhvatit’. Postoji prošlost, postoji ovdje i sad, i postoji ono što se još nije desilo. Znam da je relativno glupa stvar slušati stranca, ali nekad ti stranci daju bolji odgovor nego oni koje poznaješ godinama. Cijela tvoja “sjedaljka” sa mnom je sa razlogom. Meni – da nađem dio sebe koji mi fali. Tebi – da izvučeš neku pouku. Uzmi trenutak koji imaš, stisni ga i ne puštaj. Ako danas ne izgovoriš što si mogao, sutra ćeš sigurno oklijevati da to kažeš. Kasnije ćeš jednostavno ponavljati u sebi tu rečenicu: nije još vrijeme. Kajaćeš se onda kada budeš ležao na samrtnoj postelji i kad se budeš pitao: zašto nisam rekao to i to, tad i tad? Jer nisi smatrao da je “pravo vrijeme” za to, eto zašto. Danas uspijevaju samo oni koji vide priliku i iskoriste je. Šta ćeš izgubiti? Ništa. Šta ćeš dobiti? Sve. Razmisli malo. Ovo govorim sa iskustvom, jer znam kako je to kad propustiš vozove koje ti Sudbina pošalje i onda sjediš na peronu, skupljaš prašinu i paučinu po sebi, a novog voza za bolje Sutra apsolutno nigdje. A ti se nadaš i nadaš, i na kraju ostariš tu na tom peronu. Trgni se i uradi nešto po tom pitanju, pogotovu ako je Ljubav dio toga”.

Čak je i konobar zastao i saslušao ovo što sam govorio momku. Sad je on bio iznenađen, a ja sam, pogledavši na sat, polahko ustao i rekao momku da, ako me bude trebao ponovno, da navrati ovdje u isto doba petkom navečer. Pozdravim konobara, uzmem kaput i kišobran te usput dobacim dečku da se zahvali djevojci u moje ime što me častila kahvom večeras. Izađem žurno i krenem natrag prema svom stanu. Ne želeći sresti ničije poglede, gledao sam u pod dok sam koračao. Oluja se smirila, a pun Mjesec je sijao.


AUTOR: Muhamed Ćeman

  • Facebook
%d blogeri kao ovaj: