Drvo bibera

Iako je raslo na sredini bašte, to drvo bibera je bilo nekako nenametljivo… skromno u svojem dugačkom i tankom stablu je skrivalo priču namijenjenu onom ko ga pogleda, nazove imenom.

Biber. Imao je on svoje ime, koje niko nikada nije izgovarao obraćajući se upravo njemu… tom samotnom drvetu.

“Dodaj mi biber”, uglavnom se odnosilo na sitne male bobice u staklenkama koje su se mogle nabaviti u svakoj trgovini… ali On, on je stajao tamo na sredini bašte, visok i vitak sa sitnim crvenim bobicama, vidljivih samo oštrom oku posmatrača.

Zašto je bio tako nevidljiv svakome, i zašto svako nije znao da je to On… možda je skrivao svoju priču već desecima godina. Pretrpio otkidanje grana, buru, sječu da bi se na njegovo mjesto zasadila neka plemenitija biljka poput nara… vidljiva svima.

Taj dan smo ostvarili nevidljivu vezu taj biber i ja, i razgovarali smo o tajnama koje niko nikada nije imao vremena čuti. Pričao mi je o vjetru, kiši, suncu, zvoniku koji bi na svakih pola sata glasno odbrojavao njegove godine… čak se i nasmijao kada sam pitala pa zašto svako ne zna da je on biber – “pa zar bih onda bio poseban ikome?”. Znala sam šta mi je rekao sa tim, i sama se nasmijah tako površnom pitanju. Jer on je bio tu i čekao nekoga da ga primijeti u cijeloj njegovoj ljepoti crvenih bobica i uskih zelenih listića pravilno raspoređenih do samog vrha svake grančice ponaosob.

Na kraju našeg razgovora mi je rekao: “nisam ja drvo, ja sam grm kojem su otkidali grane, da bih izrastao u drvo”, pogledala sam ga sa divljenjem i pozdravila.

Htjela sam uzeti grančicu za uspomenu, čak mi je i dozvolio, ali sam ga pohranila u sjećanju na drugi način ne otkidajući njegovu granu.


AUTORICA: Lejla Zukić

  • Facebook