Za sreću nije potrebno mnogo, zaista!

Mi mnogo volimo da imamo, ali ne umijemo da živimo od onoga što imamo. Ništa što imamo ne može nas učiniti tako srećnim, koliko nas može učiniti nesrećnim ono što nemamo. Uživajmo i proživimo svaki dan koji nam je Bog podario. Preko dosadašnjih iskustava koje sam doživjela i padova koje sam iskusila, uspjela sam da se podignem jača i snažnija, čini mi se još samouvjerenija i odlučnija da ostvarim svoje snove.

Sreća je u malim stvarima, sreća je svuda oko nas, samo je trebamo prepoznati. Sreća se nalazi u malim stvarima, koje čine život. Kada čovjek to shvati i prihvati neke činjenice kako on to zapravo želi. Ako želimo da promijenimo nešto pogrešno u nešto ispravno, ne treba zaboraviti da želju treba izazvati, a revoluciju izvesti u sebi samima – to je najvažnije. Moramo pronaći svoj cilj i poći odgovarajućim putem ka njemu. Ako je život koji treba da se pređe, onda on uvijek vodi uzbrdo. Treba prvo gledati ispred sebe, a ne iza sebe, treba ići naprijed i ne zaustavljati se ispred prepreke i poraza. Tako da život nije utrka, već putovanje u kojem treba uživati u svakom koraku.

Pitam se šta je to sreća? Sreća je kada imaš nekoga kome se možeš povjeriti. Neko ko će uvijek biti tu uz tebe. I u dobru i u zlu. Neko ko zna šta znači riječ PRIJATELJ i PRIJATELJSTVO. Ja sam imala tu sreću. Prije četiri godine sam upoznala jednu jaku, nedostižnu i ponosnu djevojčicu. Bila je tako razdragana. Sprijateljile smo se veomo lako i veoma brzo. Dok smo se iz dana u dan sve više upoznavale, shvatile smo da smo dosta slične. Za te četiri godine nikada se nismo posvađale. Mnogi su nam zavidjeli. Htjeli su nas posvađati, ali nisu uspjeli. Bile smo ponosne na to. Ni jedan moj momak, niti njen, nisu nas mogli udaljiti jednu od druge.

Priče i tračevi koji su harali školom bile su samo prazne priče za nas. I dan danas smo ostale dobre, družimo se, izlazimo, pričamo jedna sa drugom svaki dan. I to nam nikada nije dosadilo – tako već četiri prelijepe godine. Ona je jedina osoba koja zna da sam ja minijaturna. Volim male stvari i ne treba mi ništa veliko. Mogu slobodno da kažem da sam neiskvarena. Nisam upadala u loša društva, iako sam imala prilika. Nisam to dozvoljavala. Uvijek govorim da mi za sreću nije potrebno mnogo, samo zagrljaj i blizina osoba koje volim i do kojih mi je stalo. Ne trebaju mi pokloni, slava, velika pažnja i sve ostalo što ide uz uobražene osobe. Jednostavno nisam taj tip. Ako me voliš i ako želiš da učiniš nešto lijepo za mene, onda učini to osmijehom. Ne poklonom.

Ako je jesen i ako nema cvijeća, uberi mi list i reci mi “ovo je za tebe“. Biću tada zadovoljna. Znam da je taj list ubran i poklonjen sa velikom ljubavlju i iskrenošću. To je sasvim dovoljno. Ne volim laži. Samo istina. Previše sam iskrena, a to je u neku ruku i mana. Ne znam glumiti, to mi nije nikada tako dobro išlo kao ples. Ono za šta živim, a to je brat, mama i ples. Tri najbitnije stvari u mom životu. Nije lako, ali se borim. Mnogo sam puta povrijeđena, ali i dalje idem, koračam trnovitim putem. Borim se sa svakim čudovištem koje mi se nađe na putu ka sreći i uspjehu. Sa svakom preprekom.

Volim. Praštam. Vjerujem. ŽIVIM. To je najbitnije. Bog me nije postavio na one lakše staze. Morala sam proći kroz mnogo truda i patnje. I sada sam tu gdje jesam. Možda sam prema nekim ljudima arogantna i neprijatna. To nije zato što sam možda takva, nego zato što više ne zaslužuju moju pažnju i moju dobrotu. Ono za šta stvarno i istinski živim – to su djeca. Ona su mi najveća radost i bogatstvo. To je nešto najdivnije na ovom svijetu! Držati to malo, sićušno stvorenje. Raj za oči, ruke, dušu prije svega. Nešto stvarno divno, prekrasno. Ples? Hm, to je moj vazduh. Ja sam više “ja” kada plešem, nego u neko drugo doba dana.

Život je prekratak da budemo neko drugi. Zato volim da prihvatim čovjeka onakav kakav zapravo jeste. To je jedna od najvećih iskrenosti, barem za mene. Naravno svako ima svojih mana, pa tako isto i ja. Dosta sam tvrdoglava. Previše pričam, ali znam da razgovaram sa ljudima. Ponekad mi dođu momenti da se mrzim. Jednostavno da govorim sve najgore za sebe. Uz neke osobe sam naučila da treba biti pozitivan. Vremenom sam i to postala. Postigla sam to. Sada mislim drugačije. Kada mi krene loše kažem sebi “ma biće bolje, ajd sagledaj Marija situaciju iz svih uglova”. I tako vremenom, kroz vježbu sam postala pozitivnija osoba. Kao što bi rekao moj prijatelj.

Ove zidove sive

Nismo birali mi..

Pitate se zašto ga citiram? Mora da mi dosta znači, kada ga spominje? Naravno, on je divan momak. Zna me smiriti i nasmijati. Zna nekada učiniti i da se rumenim. Bio je tu za mene kada mi je bilo najteže i ovom prilikom mu zahvaljujem za to. Hvala ti! Hvala i tebi Una što si zakoračila sa mnom u Zonu tame.

Prijateljstvo je lako pokvariti, a mnogo teže obnoviti.


AUTORICA: Marija Lahovski

  • Facebook